Сјај осаме – пред сликама Драгослава Живковића

Све више си са оним што је нестало

а јавља се као да постоји

из неке своје или твоје таме

празнине или изгнанства

као сан који се сања више пута

Шта то нестанком заувек нестаје

а шта као нестало

не може да те напусти

Је ли то пуста кућа у пустом пределу

у безвременој тмини и тишини

обасјана само својом осамом

тек толико да се наслућује

као какав белег у пустоши

Тој кући које више нема

том привиду куће

не можеш ни да се приближиш

иако она без тебе ни таква не би постојала

Или су то празне посуде

На столу у тами празне просторије

Које додирује и благосиља сјај осаме

и тиха туга за онима који су из њих

последњи залогај и гутљај узимали

Или су то лица-маске лица-ознаке

са неких заумних литија и поклада

заумних окупљања

заумног болног опраштања

од оне коју као невесту одводе

и чији лик више не разазнајеш

Или су то чести преображаји

твога лика у тамном огледалу

загледаног у неку дубљу таму

Или то твоја осамљена душа

као титрави пламен свеће задушнице

све што је нестало

а не може да те напусти

прихвата осветљава и умирује

као уклете душе неспокојне

Тома Мијовић,

Из протицања у протицање,  сабране песме 3, (2010.), ЦЗК Зајечар,

Апостроф, Београд, 197-198