Миодраг Павловић

ПРИЗОРИ ДРАГОСЛАВА ЖИВКОВИЋА1

Сликати предмете на столу као што то чини на својим гвашевима и уљима Драгослав Живковић, да ли је то дисциплина, или испољавање уобразиље? Кад би се на то питање могао дати једноставан одговор, у једнозначности би ишчилела чаролија уметности овог младог сликара. Дисциплина свакако јесте: подвргавање најбољим тренуцима европске сликарске традиције XVII I XVIII века, истраживање у области основних сликарских задатака, уз истовремено поштовање предмета, њихове материјалне природе, њихове егзистенцијалне одређености.

                Али у тим одликама са којима Драгослав Живковић слика своје мртве природе налазимо известан помак. Умеће са којим он представља своје мртве природе већ је такво да превазилази савладавање и решавање чисто сликарских задатака; то је први помак. Други је: дубина поштовања које сликар  има за своје предмете, за предмете својих слика, за предмете својих предмета. Та дубина је тако видљива, да постаје необична. Не треба пренаглити и рећи одмах да ти предмети добијају симболичан значај. Они, док се сликарски устоличују, оклевају да постану симболични. Тражи се да однос између скривеног невиђеног сликара и сликом скривених предмета буде снажан, складан, и у својој нађености – незаменљив.

                Успоставља се струјање које има особину сликарске љубави, једне љубави која се савршено усредсређује на свој предмет и не тежи да га превазиђе. Свако може наслутити наставак такве усредсређености и њене сликарске плодове. Уместо „превазилажења“ настаје удубљивање, уместо откривања далеких перспектива и позадина, настају откривања, разоткривања у кругу уском и блиском. Истањена је илузија простора, простор слике као да има мање него две димензије. Али у том простору се предмети добро сналазе, они су масивни, тешки, али не лебде као утваре. Њима је облик светиња, а геометричност тих облика, без посебног нагласка, сама се по себи разуме.

                Чини се да су предмети Живковићевих мртвих природа део конкретног ентеријера, да у извесној мери припадају минималној, „сиромашној“ уметности. Не срећемо предмете раскоши, не срећемо обиље плодова. Али сопствени сјај емајлираног лима и појединачних порцеланских предмета, сугеришу неку архитектуру ни на небу ни на земљи. Као да је столњак на овим гвашевима море на чијој обали су се издигла здања мирне луке са тамним небом иза себе. Градови будућности спуштени на убоге столове да буду разгледани. Облици што чувају стражу на линији напетости између супротстављених елемената. Успаванка која зрачи из предела детињих успомена. Истовремено: пречишћавање свих успомена, свођење видика овог света на чврст костур што се састоји од неколико једноставних кухињских предмета. Виђених у простору безвременом и недодирљивом.

1986.