СЛИКАРСКИ ИСИХАЗАМ ДРАГОСЛАВА ЖИВКОВИЋА1

Кад год се нађете пред сликама Драгослава Живковића ви одмах схватите да изложене слике сведоче да, независно од моде, постоје сликари који држе до сликарског заната, до сликарске традиције, до сликарства. Поводом Живковићеве изложбе у Модерној галерији у Ваљеву (2006) Бранко Кукић пише: „Живковић у свом сликарству приказује две основне сфере постојања – природу и човека, оно што је створио Творац и оно што је саградио човек. Прво се манифестује као усамљено дрво у пејзажу, а друго као усамљена кућа!…“ „Дрво је симболична веза између два правца који се у традицијама означавају као супротности. То су свет земље и свет неба. Најчешће раздвојени као супротности, они, у ствари, теже повезаности и сједињењу. Сва велика човекова дела и стања управо су остварена у тренуцима ове велике симбиозе. Да ли Живковићево, усамљено, огољено дрво може да буде тај митски, вечни посредник!“

Одговор је потврдан. На тој клацкалици, између земље и неба, Драгослав Живковић виртуозно решава проблем равнотеже. На средини слике посади дрвце. На њега наслони небо. Све се одвија под тмурним облацима, под окриљем православне мистике, под теретом васионе. Оно усправно стоички издржава тај свој терет. Оно јесте Архимедова тачка Живковићеве слике. Питање усамљеног дрвета као мотива на сликама Живковића које истиче уважени Б. Кукић може се тумачити и као сликарева снага. Као моћ да се сам носи са проблемима околине. Ови нужно иницирају и производе унутрашње немире који су, природно, саставни део стваралачког чина. Мора се признати да Живковић успева да делује сугестивно, да наметне мистерију. Он гледаоца благо шокира испуњеношћу слике посебном атмосфером и способношћу да превазиђе драму и представи патњу и тишину. Имате утисак да свака његова слика јесте свечаност. Имате онај исти осећај као кад усред Хиландара стојите пред иконом Тројеручице – подилазе вас жмарци и имате осећај милине. Живковић вас наводи, без напора, да размишљате о моћи природе, о животу као суштини и о улози човека у свему томе. На његовим акварелима човек се појављује посредно. На сликама свакодневни објекти: линије, тањири. Углавном празни. Леже, чуче или се наслањају један на други. Тишина. До сада смо слушали тишину. Сада је видимо. Маестро Живковић моћно влада светлошћу. Поиграва се сенкама. Игра жмурке са њима. Хода на прстима. Тихо и вешто прилази им са сваке стране. Дабоме, увек их надмудри. Само дискретно укаже. Кад их открије он их ослободи. Тишина са Драгослављевих слика се сели у моју душу. Предмети на Живковићевим сликама нису само констатовани, већ из њих исијава снажан доживљај и они чине базу његове иконографије. Подсетимо се шта је наш чувени песник Миодраг Павловић приметио још 1986. године: „Чини се да су предмети Живковићевих мртвих природа део конкретног ентеријера и да у извесној мери припадају минималној, ’сиромашној‛ уметности. Не срећемо предмете раскоши, не срећемо обиље плодова. Али сопствени сјај емајлираног лима и појединачних порцеланских предмета сугеришу неку архитектуру ни на небу ни на земљи.“ Нема сумње да су снажна мисао и још снажнији доживљај провиђењем претворени у фантастичну слику. Све настало је у дугом тиховању. Тиховање је, заједно са Драгослављевом душом, пренесено на његове аквареле. Чини се да су на њима линије ишчезле. Оне се само осећају. Све је у тишини која лебди пред нашим очима. Као да се остварује давнашња мисао оца Григорија Паламе: „…тишина је језик будућих векова“. Повлашћени смо да присуствујемо сликарском исихазму, да гледамо његове плодове и да уживамо. Дарована нам је илузија да саучествујемо.

Иван Перић примећује 1998. године да су предмети у Живковићевим сликама „бића која зраче“ и да се на њима приказује „самоћа као стање“. Шта друго човек може да закључи до да је овде прсте умешао сликарски исихазам.

А ево шта о сликарском исихазму Драгослава Живковића пише наш познати песник Мирослав Тодоровић у свом изванредном поетском тексту: „Овде се видело згушњава у црно и постаје митски простор с оне стране, тамо где се истине оглашавају ћутањем празнине која се насељава садржајем времена и свега материјалног што је било, и оних који су постојали“.

И Лепосава Миловановић у свом аналитичком и врло садржајном тексту о Драгославу Живковићу („Ликовни живот“, 79– 80, 1999) се осврће, између осталог, и на сликарски исихазам Живковића: „Племенито усамљен (уз сво поштовање великана кичице, претходника, истoчника и инспирација), овај сликар иде животним и уметничким путем тихо, неусиљено. Слике истаче из себе самог и сам. Овоземаљске трагове, сећања, снове, уопштену духовну оставу…“

Господар са Драгослављеве слике забринуто гледа негде. Брине за нашу судбину? А можда му је на памет пала баш она моја мисао – Сваки је Господар, кад-тад, допао неке црне рупе! Ко мање, ко веће! Иза њега свијају се уплашених очију, разрогачене, жене неке. И војник, и он забезекнут, копље кобајаги држи! Угаљ на платну. Црно-бело. Не зна се шта светлуца. Црно или бело? Мислим обоје. Убедљиво! Узбудљиво! Нема шта! Очи се цакле. Из њих избија страх за судбину људског рода (човечанства). Тај страх је у запису. У генетском коду. Непрекидно разара људски ум. Е, у моћи је овога виртуоза да оваква, и слична, загранична стања, тј. њихов код дешифрује. Овај сликар велемајстор је одавно на својим акварелима и цртежима „решио“ проблем четири боје. Рачунајући и боју подлоге њему требају само две боје, црна и бела, да искаже стање (нечијег или/и свог) духа.

Он разматра, врло студиозно, врло дубоко, разна стања психе. Најчешће она загранична. Е, та стања он, потом, виртуозно „транспортује“ на платно, претвара у ремек-дело. Он „радећи на аутопортрету води дијалог са собом о смислу живота и 12 света…“ (Мирослав Тодоровић). Затим, шаље нам са зида сигнале упозорења. Опомиње нас да треба, коначно, да се дозовемо памети. Док није касно. Дабоме, често из другог плана слике. Увек је спреман да Господару омогући да одради свој посао до краја. Да одржи реч. Да све грехе (и свачију кривицу) преузме на себе. Судећи по сликама које сам видео (и оне у Драгослављевој кући, и оне у Завичајном музеју у Књажевцу) њих двојица су у сталној вези, у непрекидном дијалогу.

У врло сложеним композицијама представљају се библијске теме (Ecce homo, Распеће, Покладе итд.). Оне су најчешће конкретизоване на обичаје српског народа. На већини уљаних композиција примећујемо широко бојене површине које су, зачудо, компланарне и готово самосталне. Неком само Живковићу знаном комбинаторном геометријом ствара се осећај илузија, вишедимензионалног простора (укључујући, дабоме, и психолошку димензију). Живковић врхунском техником, проницљивошћу и надасве луцидним мисаоним конструкцијама галерије ликова, који се згурају на слици (неки зуре у вас, неки су потпуно равнодушни, неки уплашени, неки збуњени изгубљени итд.) ствара компактно врхунско дело за које се слободно кантовски може рећи: овде не треба ништа додати, нити ишта одузети!

На његовим сликама нема муцања. Мисао и естетичка форма су у дубокој симбиози. Не остављају вас ни за тренутак равнодушним. Штавише, изазивају екстатичке доживљаје. Светлост је мајсторски савладана до тишине, а иза дрвета, иза куће пожар. Осећа се топлина. Гори живот. Ето, ви гледате слику, а чује се како ватра пуцкета. Живот ради своје: осветљава васељену. Дакле, реч је о ставу да живот на својим плећима носи читаво небо. Небу је Драгослав Живковић обезбедио чврст ослонац. Подметнуо му је живот. Он сад носи све. И све трпи.

Боже, све изгледа складно, једноставно и савршено!

(Богдановић С., „Сликарски исихазам Драгослава Живковића“, у: Записи, Књажевац, Народна библиотека „Његош“, 2016. 9-12)