SLIKARSKI ISIHAZAM DRAGOSLAVA ŽIVKOVIĆA¹

Kad god se nađete pred slikama Dragoslava Živkovića vi odmah shvatite da izložene slike svedoče da, nezavisno od mode, postoje slikari koji drže do slikarskog zanata, do slikarske tradicije, do slikarstva. Povodom Živkovićeve izložbe u Modernoj galeriji u Valjevu (2006) Branko Kukić piše: „Živković u svom slikarstvu prikazuje dve osnovne sfere postojanja – prirodu i čoveka, ono što je stvorio Tvorac i ono što je sagradio čovek. Prvo se manifestuje kao usamljeno drvo u pejzažu, a drugo kao usamljena kuća!…“ „Drvo je simbolična veza između dva pravca koji se u tradicijama označavaju kao suprotnosti. To su svet zemlje i svet neba. Najčešće razdvojeni kao suprotnosti, oni, u stvari, teže povezanosti i sjedinjenju. Sva velika čovekova dela i stanja upravo su ostvarena u trenucima ove velike simbioze. Da li Živkovićevo, usamljeno, ogoljeno drvo može da bude taj mitski, večni posrednik!“

Odgovor je potvrdan. Na toj klackalici, između zemlje i neba, Dragoslav Živković virtuozno rešava problem ravnoteže. Na sredini slike posadi drvce. Na njega nasloni nebo. Sve se odvija pod tmurnim oblacima, pod okriljem pravoslavne mistike, pod teretom vasione. Ono uspravno stoički izdržava taj svoj teret. Ono jeste Arhimedova tačka Živkovićeve slike. Pitanje usamljenog drveta kao motiva na slikama Živkovića koje ističe uvaženi B. Kukić može se tumačiti i kao slikareva snaga. Kao moć da se sam nosi sa problemima okoline. Ovi nužno iniciraju i proizvode unutrašnje nemire koji su, prirodno, sastavni deo stvaralačkog čina. Mora se priznati da Živković uspeva da deluje sugestivno, da nametne misteriju. On gledaoca blago šokira ispunjenošću slike posebnom atmosferom i sposobnošću da prevaziđe dramu i predstavi patnju i tišinu. Imate utisak da svaka njegova slika jeste svečanost. Imate onaj isti osećaj kao kad usred Hilandara stojite pred ikonom Trojeručice – podilaze vas žmarci i imate osećaj miline. Živković vas navodi, bez napora, da razmišljate o moći prirode, o životu kao suštini i o ulozi čoveka u svemu tome. Na njegovim akvarelima čovek se pojavljuje posredno. Na slikama svakodnevni objekti: linije, tanjiri. Uglavnom prazni. Leže, čuče ili se naslanjaju jedan na drugi. Tišina. Do sada smo slušali tišinu. Sada je vidimo. Maestro Živković moćno vlada svetlošću. Poigrava se senkama. Igra žmurke sa njima. Hoda na prstima. Tiho i vešto prilazi im sa svake strane. Dabome, uvek ih nadmudri. Samo diskretno ukaže. Kad ih otkrije on ih oslobodi. Tišina sa Dragoslavljevih slika se seli u moju dušu. Predmeti na Živkovićevim slikama nisu samo konstatovani, već iz njih isijava snažan doživljaj i oni čine bazu njegove ikonografije. Podsetimo se šta je naš čuveni pesnik Miodrag Pavlović primetio još 1986. godine: „Čini se da su predmeti Živkovićevih mrtvih priroda deo konkretnog enterijera i da u izvesnoj meri pripadaju minimalnoj, ’siromašnoj‛ umetnosti. Ne srećemo predmete raskoši, ne srećemo obilje plodova. Ali sopstveni sjaj emajliranog lima i pojedinačnih porcelanskih predmeta sugerišu neku arhitekturu ni na nebu ni na zemlji.“ Nema sumnje da su snažna misao i još snažniji doživljaj proviđenjem pretvoreni u fantastičnu sliku. Sve nastalo je u dugom tihovanju. Tihovanje je, zajedno sa Dragoslavljevom dušom, preneseno na njegove akvarele. Čini se da su na njima linije iščezle. One se samo osećaju. Sve je u tišini koja lebdi pred našim očima. Kao da se ostvaruje davnašnja misao oca Grigorija Palame: „…tišina je jezik budućih vekova“. Povlašćeni smo da prisustvujemo slikarskom isihazmu, da gledamo njegove plodove i da uživamo. Darovana nam je iluzija da saučestvujemo.

Ivan Perić primećuje 1998. godine da su predmeti u Živkovićevim slikama „bića koja zrače“ i da se na njima prikazuje „samoća kao stanje“. Šta drugo čovek može da zaključi do da je ovde prste umešao slikarski isihazam.

A evo šta o slikarskom isihazmu Dragoslava Živkovića piše naš poznati pesnik Miroslav Todorović u svom izvanrednom poetskom tekstu: „Ovde se videlo zgušnjava u crno i postaje mitski prostor s one strane, tamo gde se istine oglašavaju ćutanjem praznine koja se naseljava sadržajem vremena i svega materijalnog što je bilo, i onih koji su postojali“.

I Leposava Milovanović u svom analitičkom i vrlo sadržajnom tekstu o Dragoslavu Živkoviću („Likovni život“, 79– 80, 1999) se osvrće, između ostalog, i na slikarski isihazam Živkovića: „Plemenito usamljen (uz svo poštovanje velikana kičice, prethodnika, istočnika i inspiracija), ovaj slikar ide životnim i umetničkim putem tiho, neusiljeno. Slike istače iz sebe samog i sam. Ovozemaljske tragove, sećanja, snove, uopštenu duhovnu ostavu…“

Gospodar sa Dragoslavljeve slike zabrinuto gleda negde. Brine za našu sudbinu? A možda mu je na pamet pala baš ona moja misao – Svaki je Gospodar, kad-tad, dopao neke crne rupe! Ko manje, ko veće! Iza njega svijaju se uplašenih očiju, razrogačene, žene neke. I vojnik, i on zabezeknut, koplje kobajagi drži! Ugalj na platnu. Crno-belo. Ne zna se šta svetluca. Crno ili belo? Mislim oboje. Ubedljivo! Uzbudljivo! Nema šta! Oči se cakle. Iz njih izbija strah za sudbinu ljudskog roda (čovečanstva). Taj strah je u zapisu. U genetskom kodu. Neprekidno razara ljudski um. E, u moći je ovoga virtuoza da ovakva, i slična, zagranična stanja, tj. njihov kod dešifruje. Ovaj slikar velemajstor je odavno na svojim akvarelima i crtežima „rešio“ problem četiri boje. Računajući i boju podloge njemu trebaju samo dve boje, crna i bela, da iskaže stanje (nečijeg ili/i svog) duha.

On razmatra, vrlo studiozno, vrlo duboko, razna stanja psihe. Najčešće ona zagranična. E, ta stanja on, potom, virtuozno „transportuje“ na platno, pretvara u remek-delo. On „radeći na autoportretu vodi dijalog sa sobom o smislu života i 12 sveta…“ (Miroslav Todorović). Zatim, šalje nam sa zida signale upozorenja. Opominje nas da treba, konačno, da se dozovemo pameti. Dok nije kasno. Dabome, često iz drugog plana slike. Uvek je spreman da Gospodaru omogući da odradi svoj posao do kraja. Da održi reč. Da sve grehe (i svačiju krivicu) preuzme na sebe. Sudeći po slikama koje sam video (i one u Dragoslavljevoj kući, i one u Zavičajnom muzeju u Knjaževcu) njih dvojica su u stalnoj vezi, u neprekidnom dijalogu.

U vrlo složenim kompozicijama predstavljaju se biblijske teme (Ecce homo, Raspeće, Poklade itd.). One su najčešće konkretizovane na običaje srpskog naroda. Na većini uljanih kompozicija primećujemo široko bojene površine koje su, začudo, komplanarne i gotovo samostalne. Nekom samo Živkoviću znanom kombinatornom geometrijom stvara se osećaj iluzija, višedimenzionalnog prostora (uključujući, dabome, i psihološku dimenziju). Živković vrhunskom tehnikom, pronicljivošću i nadasve lucidnim misaonim konstrukcijama galerije likova, koji se zguraju na slici (neki zure u vas, neki su potpuno ravnodušni, neki uplašeni, neki zbunjeni izgubljeni itd.) stvara kompaktno vrhunsko delo za koje se slobodno kantovski može reći: ovde ne treba ništa dodati, niti išta oduzeti!

Na njegovim slikama nema mucanja. Misao i estetička forma su u dubokoj simbiozi. Ne ostavljaju vas ni za trenutak ravnodušnim. Štaviše, izazivaju ekstatičke doživljaje. Svetlost je majstorski savladana do tišine, a iza drveta, iza kuće požar. Oseća se toplina. Gori život. Eto, vi gledate sliku, a čuje se kako vatra pucketa. Život radi svoje: osvetljava vaseljenu. Dakle, reč je o stavu da život na svojim plećima nosi čitavo nebo. Nebu je Dragoslav Živković obezbedio čvrst oslonac. Podmetnuo mu je život. On sad nosi sve. I sve trpi.

Bože, sve izgleda skladno, jednostavno i savršeno!

(Bogdanović S., „Slikarski isihazam Dragoslava Živkovića“, u: Zapisi, Knjaževac, Narodna biblioteka „Njegoš“, 2016. 9-12)