(извод из рецензије)
Милан Пеца Николић
Сликарство Драгослава Живковића садржи изван временску димензију, прецизније речено не контекстуализује се у времену у коме настаје, нити се мери његовим модама и мерама. У дубоким валерима таме, коју сликар дубоко познаје и мирно посматра изнутра, постоји неки тињајући угарак који га чини власним да своју меру живи у категоријама универзалног протока, укупне сензитивности човечанства. Није у питању чак ни нека скривена подсвесна стратегија трпељивости, предатости стању света, већ моћ да се без патетике сроди са тамом у којој таленат и минуциозна, трудом култивисана вештина за вечност одржава искру духа која јој је богом дана.
Филм ненаметљиво и без устезања репрезентује дело. Томе пре свега доприноси изванредан, добро промишљен сценарио утемељен на суштинском разумевању ове тимидне уметности и комплексне личности аутора. Кључан је и перфектан одабир саговорника који дискретно сугеришу поједине кључеве за разумевање дубљих слојева уметниковог дела и карактера. Од огромног значаја је сигуран приступ редитеља заснован на мирном ритму и адекватном темпу смене секвенци и саговорника који омогућује да се предочене слике и акварели сагледају и доживе у правом светлу и поступно, без непотребне накнадне интерпретације ефеката и пласирања сугестија. Редак пример усклађености теме и поступка, консеквентно спроведен до детаља. За сваки комплимент је и избор и редослед презентираних радова који сигурно води кроз Драгослављев опус и репрезентује га детаљно али концизно без грешке. Минимум биографских информација датих искрено омогућио је да се из исказа уметнику блиских колега добије минуциозан портрет аутора. Филм је једном речју у добрим пропорцијама и уравнотежен што га чини сврсисходним и у најбољем смислу наменским. С тим да под наменом подразумевам будућу рецепцију ауторовог дела и контекстуализацију у пантеону трајних вредности у једној дубљој и промишљенијој ревизији коју свако доба неминовно доживљава.
У техничком смислу импонује коректност и непретенциозност, способност да се не излази изван продукционих могућности у непотребне егзибиције које деконцентришу гледаоца. Приметан је и изузетан допринос квалитетне фото документације, што ствара охрабрујући утисак да музеолошка струка и њој припадајуће гране нису потпуно ишчезле у хаотичној пракси оскудне данашњице. Монтажа је дискретна и неприметна, спроведена консеквентним неприметним сигурним резовима, па бивши логична стабилним ритмом доприноси усмеравању гледаоца ка суштини.