O FILMSKOM PORTRETU DRAGOSLAVA ŽIVKOVIĆA

(izvod iz recenzije)

Milan Peca Nikolić

Slikarstvo Dragoslava Živkovića sadrži izvan vremensku dimenziju, preciznije rečeno ne kontekstualizuje se u vremenu u kome nastaje, niti se meri njegovim modama i merama. U dubokim valerima tame, koju slikar duboko poznaje i mirno posmatra iznutra, postoji neki tinjajući ugarak koji ga čini vlasnim da svoju meru živi u kategorijama univerzalnog protoka, ukupne senzitivnosti čovečanstva. Nije u pitanju čak ni neka skrivena podsvesna strategija trpeljivosti, predatosti stanju sveta, već moć da se bez patetike srodi sa tamom u kojoj talenat i minuciozna, trudom kultivisana veština za večnost održava iskru duha koja joj je bogom dana.

Film nenametljivo i bez ustezanja reprezentuje delo. Tome pre svega doprinosi izvanredan, dobro promišljen scenario utemeljen na suštinskom razumevanju ove timidne umetnosti i kompleksne ličnosti autora. Ključan je i perfektan odabir sagovornika koji diskretno sugerišu pojedine ključeve za razumevanje dubljih slojeva umetnikovog dela i karaktera. Od ogromnog značaja je siguran pristup reditelja zasnovan na mirnom ritmu i adekvatnom tempu smene sekvenci i sagovornika koji omogućuje da se predočene slike i akvareli sagledaju i dožive u pravom svetlu i postupno, bez nepotrebne naknadne interpretacije efekata i plasiranja sugestija. Redak primer usklađenosti teme i postupka, konsekventno sproveden do detalja. Za svaki kompliment je i izbor i redosled prezentiranih radova koji sigurno vodi kroz Dragoslavljev opus i reprezentuje ga detaljno ali koncizno bez greške. Minimum biografskih informacija datih iskreno omogućio je da se iz iskaza umetniku bliskih kolega dobije minuciozan portret autora. Film je jednom rečju u dobrim proporcijama i uravnotežen što ga čini svrsishodnim i u najboljem smislu namenskim. S tim da pod namenom podrazumevam buduću recepciju autorovog dela i kontekstualizaciju u panteonu trajnih vrednosti u jednoj dubljoj i promišljenijoj reviziji koju svako doba neminovno doživljava.

U tehničkom smislu imponuje korektnost i nepretencioznost, sposobnost da se ne izlazi izvan produkcionih mogućnosti u nepotrebne egzibicije koje dekoncentrišu gledaoca. Primetan je i izuzetan doprinos kvalitetne foto dokumentacije, što stvara ohrabrujući utisak da muzeološka struka i njoj pripadajuće grane nisu potpuno iščezle u haotičnoj praksi oskudne današnjice. Montaža je diskretna i neprimetna, sprovedena konsekventnim neprimetnim sigurnim rezovima, pa bivši logična stabilnim ritmom doprinosi usmeravanju gledaoca ka suštini.