Miodrag Pavlović

PRIZORI DRAGOSLAVA ŽIVKOVIĆA¹

Slikati predmete na stolu kao što to čini na svojim gvaševima i uljima Dragoslav Živković, da li je to disciplina, ili ispoljavanje uobrazilje? Kad bi se na to pitanje mogao dati jednostavan odgovor, u jednoznačnosti bi iščilela čarolija umetnosti ovog mladog slikara. Disciplina svakako jeste: podvrgavanje najboljim trenucima evropske slikarske tradicije XVII I XVIII veka, istraživanje u oblasti osnovnih slikarskih zadataka, uz istovremeno poštovanje predmeta, njihove materijalne prirode, njihove egzistencijalne određenosti.

                Ali u tim odlikama sa kojima Dragoslav Živković slika svoje mrtve prirode nalazimo izvestan pomak. Umeće sa kojim on predstavlja svoje mrtve prirode već je takvo da prevazilazi savladavanje i rešavanje čisto slikarskih zadataka; to je prvi pomak. Drugi je: dubina poštovanja koje slikar  ima za svoje predmete, za predmete svojih slika, za predmete svojih predmeta. Ta dubina je tako vidljiva, da postaje neobična. Ne treba prenagliti i reći odmah da ti predmeti dobijaju simboličan značaj. Oni, dok se slikarski ustoličuju, oklevaju da postanu simbolični. Traži se da odnos između skrivenog neviđenog slikara i slikom skrivenih predmeta bude snažan, skladan, i u svojoj nađenosti – nezamenljiv.

                Uspostavlja se strujanje koje ima osobinu slikarske ljubavi, jedne ljubavi koja se savršeno usredsređuje na svoj predmet i ne teži da ga prevaziđe. Svako može naslutiti nastavak takve usredsređenosti i njene slikarske plodove. Umesto „prevazilaženja“ nastaje udubljivanje, umesto otkrivanja dalekih perspektiva i pozadina, nastaju otkrivanja, razotkrivanja u krugu uskom i bliskom. Istanjena je iluzija prostora, prostor slike kao da ima manje nego dve dimenzije. Ali u tom prostoru se predmeti dobro snalaze, oni su masivni, teški, ali ne lebde kao utvare. Njima je oblik svetinja, a geometričnost tih oblika, bez posebnog naglaska, sama se po sebi razume.

                Čini se da su predmeti Živkovićevih mrtvih priroda deo konkretnog enterijera, da u izvesnoj meri pripadaju minimalnoj, „siromašnoj“ umetnosti. Ne srećemo predmete raskoši, ne srećemo obilje plodova. Ali sopstveni sjaj emajliranog lima i pojedinačnih porcelanskih predmeta, sugerišu neku arhitekturu ni na nebu ni na zemlji. Kao da je stolnjak na ovim gvaševima more na čijoj obali su se izdigla zdanja mirne luke sa tamnim nebom iza sebe. Gradovi budućnosti spušteni na uboge stolove da budu razgledani. Oblici što čuvaju stražu na liniji napetosti između suprotstavljenih elemenata. Uspavanka koja zrači iz predela detinjih uspomena. Istovremeno: prečišćavanje svih uspomena, svođenje vidika ovog sveta na čvrst kostur što se sastoji od nekoliko jednostavnih kuhinjskih predmeta. Viđenih u prostoru bezvremenom i nedodirljivom.

1986.