Небојша Брадић

(поводом отварања изложбе „Наслеђе у делу Драгослава Живковића“, АнтикаФест, Зајечар/Кладово, 2019.)

Путовање душе Драгослава Живковића

За кога је уметност? Је ли она за људе који је поручују и плаћају за њу или је за остале међу нама. О коме она говори и шта она каже? Та питања су много важнија данас него икад. Начин на који смо представљени у уметности има утицај на то како смо третирани у стварном свету, ко је поштован, а ко потцењен. Уметност и моћ су дубоко повезани.

Многи људи су осетили да има нешто посебно у Мона Лизином осмеху.
Волтер Пејтер, уметнички критичар друге половине 19. века, у свом есеју о Мона Лизи покушао је да открије у чему је моћ овог осмеха: “Она је старија од камења међу којим седи; попут вампира, била је много пута мртва и сазнала је тајне гроба; и била је ронилац у дубоким морима; и продавана је за чудне тканине источњачких трговаца, и, као Леда била је мајка Јелене из Троје, и, као света Ана, била је мајка Девице Марије; и све је то њој било само као звуци лира и флаута, и све то живи само у деликатности са којом је обликовало њене променљиве црте лица, и нијансирало њене очне капке и руке.”

Зашто помињем овај легендарни портрет? Зато што свака уметност, ако је права, позива на путовање душе. Слике Драгослава Живковића позивају на једно такво путовање. У овим сликама има кјеркегоровске стрепње, као и мрачних путовања душе, која, отрована животом и прокисла искуством, још има наивну љубав за земљу, обреде и људе. Та земља своју децу доји затрованим млеком, а опет нуди и епикурејску утеху – жене, вино, песму – која олакшава патњу и чамотињу због божанске одсутности и живота у црвоточном граду.

Срећан је онај уметник који суочавање са апсурдом, најтеже и најсудбоносније од свих искушења, успе да савлада жив и свестан. Срећан је онај ко не потоне, него исплива на другу обалу заједно са својим делом. А у том делу, како би Андрић рекао, “одједном се нађу сва невиђена места и све нечувене песме света, сви жељени плодови земље, све руке и све очи, све снаге и сви облици, све што се није могло стићи, ни имати – постигнуто, савладано и освојено; сада, потпуно и заувек.”

Позивам вас да, заједно са делима Драгослава Живковића, пођемо на такво једно узбудљиво путовање!